Hvala ...

ЗОЕ, НЕ ВОЛИМ ТЕ ВИШЕ!

Објављено у Панчевцу 2004.

Четвртак, 21. јул
Кад ја пођох на Бембашу, на воду. Ја поведох бело млеко са тисућу злокотлокрпа. Ма `ајте молим Вас!
Па некако се морало почети.
Баш добар дан за путовање бродом до Санторинија. Грчког острва, вулканског порекла, са 11 000 становника и безброј туриста из западног света. Срба нема.
Углавном су ту Амери са геронтолошког. Ето, дошли људи да виде Европу, пред смрт. Чију?!?
Далеко сам од геронтологије и баш ми је драго што од тридесет трећој години свог живота, могу да остварим један од својих снова. Пуцам од среће!
Седим на неком од приватних балкона у Фири (главни град острва), свесна да сам у свом сну.
Да ли сте Ви свесни, када сте у свом сну? Е, па будите! Иначе ћете пропустити осећај славља, свог срца.
Сан се ретко понавља...
Залазак сунца...
Сад бих могла и умрети...
Беле куће са плавим прозорима, постају рузжичасте. Море и небо су ужарена лава (ту је некад кажу била Атлантида).
Оооо, тако ми је све једно за све што је било и што ће бити. Ум је ишчезнуо. Остало је – спокојство. Ослобођеност од саме себе.

Петак, 22. јул

Ретимно – град на Криту, моје одредиште овог лета. Мушкатле су свуда и увек ме изнова одушеве једноставношћу и лепотом, у оним лименим кантама (од мармеладе) у које их посаде и обоје разним бојама. ДомовИ су тако малени , за наше појмове, а тако пуни прича и маште... Море је топло и сатима не излазим на обалу.
Сви из цивилизоване Европе пливају на 20 цм од обале. Ми дивлјаци ( у овом случају, само ја) прелазе и жуте бове. Мислим – човек је део природе и она му најманје од свега може наудити.
Све заборављам – једноставно – уживам у лакоћи постојанја.
Али...на обали ме неко стрпљиво чека.
Митски стрпљиво. Посматра ме и ћути. А не знам и шта би рекао на арапском или француском, када ја ѕнам само српски и енглески.
Уосталом - шта ту има да се не разуме?
Поглед без речи... довољно за тајну...

Знаш, одувек сам се питала како су ти месопотамци и египћани били на оним тањирима осликани витки, дугоноги, префектних профила и дубоких очију и шта им се то догодило, па су постали подбули ко сарме са брковима.

Гледајући ову тајну предамном, видим да је ипак, могуће да су били, баш такви. Некако... стално га замишљам како излази из вазе ( само му руке не стоје , онако испред и иза тела, већ нормално).
Смеје се...
ДА! Језик осмеха свако разуме.

Субота, 23. јул
Јављају нам да полазимо дан раније, него што би требало. Агенција нам је украла два дана. Невероватно је како неко даје себи слободу , да ти дрско гурне прст у око и прође некажњено. Наша непословност, нељубазност, непоштовање човека че нас растурити као људска бића.
Шта да радим?
Остало је још једно вече...
Бирам поклоне за моје љубави. Има их много и увек им се враћам. Не заборављм и тајну. Још једну, нежну и топлу као либански ветрови. Целе сам вечери седела на песку и мислила о Васиони у којој се сусрећемо. Сретнемо се , па се више не сретнемо. А остане траг у нама... и у њој – сигурно. Јер: `Жеље наше крви, негде се морају наставити.`
ДА! Језик суза свако разуме.

Недеља 24. јул

Поставлјам себи , онако буновна питанје: `Зашто је прва европска цивилизација поникла, баш тамо где бујају маслине и камен? Баш тамо? А овде толико плодне земље?.` Нешто ми ту не штима?
Отварам Панчевац. Неколико пута је поставлјено питанје: `Чему служе мушкарци?`
Мислим...чему се оптерећивати тиме? Служе да ми пруже пољубац и осмех, док могу. Када потроше нежност – служе – да их напустим и кренем за новим пољупцем и телом. Служе да ме усред ноћи стегну јако, јако, јако и тада да ништа не кажу – све је јасно. Не знам шта бих очекивала друго од њих?
Не знам шта жене очекују од мушкараца? Не знам шта мушкарци очекују од жена?
Чему то лепотице?!?
Довољно сте шармантне, духовите, лепршаве, мирисне, духовне, љупке. Зато - осмех на лице, главу горе, песму у срцу и корачајте у сусрет нежностима. Створите прво саме себе! Онда ће те леко знати шта ће вам мушкарци. Не брините прода рдаи за нас.
Тајна погледа и додира је оно што вам треба. Све остало можете и саме.

Понедељак 25. јул
Шта рећи?
Посао пун сусрета са дивним људима, који ми чине живот лепшим. Волим да се смејем са њима. Све у свему – није лоше. Наиђем некад на оних неколико хистерија...али дооооброоо...није њима лако. Ко зна шта им се ноћас десило (или није).

Једино морам, морам да цитирам Ђолета:`Град је изгледао као да га је молер-далтониста читавог офарбао у сиво, пролазећи четком преко пролазника, аутомобила, фасада, облака и свих елемената панораме.`
Жао ми је што у Панчеву нема више цвећа и маштовитих кућавеселих боја. (али то је моја лична импресија)
Вече је прошло у разгледанју фотографија са летовања и подели поклона, али и у уживању у шприцеру и грчкој музици. Ој, што волем кад се скупимо и смејемо и певамо и играмо луди од среће.

Уторак 26. јул
Касниииим на посао. Мнооого.
Па, морала сам да пошаљем поклон мом Мишку. Он је јако, јако далеко. Толико далеко, да више није истина.
Пред сан размишљам о ономе шт је писао Осхо:
`Само мртве ствари се могу предвидети. Што је нешто живље, то је непредвидљивије. Никада не знаш куда ће те живот одвести. Веома је тешко да живимо са собом; лако је живети са стварима. Тешко је живети са собом. Зато, често настојимо да личности преобратимо у ствари.`
Лаку ноћ, лепо спавај и најлепше сајај!

Среда 27. јул
Покушавам да схватим своју унутрашнју природу. Мој мир и мој немир. Кажу да је највише стваралаштво – створити себе. Покушавам да се створим. Покушавам да будем сретна без ичега – без икакве зависности – сасвим сама... Тек тако...безусловно срећна. Када створим себе, биће ми лако да седелим са људима.

Не знам шта се дешава у граду, не слушам вести... Не могу да истрпим да ми тамо неки људи који су себи ствирили добар живот, мој уништавају. Одлучила сам да их избришем из мог света.

А живот је кратак, сетите се тога кда се будете љутили на некога к`о вам је драг. Помислите колко би Вам било жао, да му се сутра нешто деси , а Ви сте били непријатни према њему.
Искористите сваки тренутак да будете нежни, то није слабост, то није срамота. То је снага. Верујте ми. Обрадујте данас неког...или сутра или сада одмах... или заувек.
И водите љубав. Истински се предајте неком целим својим бићем и уживајте. А ако тај неко не уме да узврати, тражите другог. Погрешили сте? Нема везе... Свет је препун људи који су нежни, само их треба осетити.

Погледајте људе око себе као да их први пут видите, као да их никада нисте упознали. Дотакните све као да је први пут. Видећете све ће бити ново. Сваки ће дан бити нови. То је тешко, пошто сви ми живимо по шаблону, али ето тако ми је данас прошао дан. И осећам се слободно и срећно, ма где била!

потпис
Зое, жао ми је, не волим те више!
Уствари...уопште ми није жао... Баш ме брига!

Τρία σπίρτα

Τρία σπίρτα αναμμένα ένα ένα μέσα στη νύχτα
Το πρώτο για να δω ολόκληρο το πρόσωπό σου
Το δεύτερο για να δω τα μάτια σου
Το τρίτο για να δω το στόμα σου
Κι ολόκληρη η σκοτεινιά για να μου θυμίζει όλο αυτό
Σφίγγοντάς σε στην αγκαλιά μου.

Cvece za prijateljice

Pesma ženi




Ti si moj trenutak i moj sen
i sjajna moja reč u šumu
moj korak i bludnja
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

                            
                                        Jovan Ducic
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...