Dozidnica (kuvarica) se, bez obzira na ornament i natpis, uklapala u tadašnji kuhinjski enterijer, štiteći i ukrašavajući zid. Istovremeno, ona je „vršila“ određenu prosvetiteljsku ulogu u porodici.
Žanr-scene i njihovo prenošenje na papirne šablone kreirali su „majstori“ iz današnje Holandije, Nemačke i Austrije, oslikavajući idiličan život iz svog okruženja.
Pojam dozidnica (kuvarica) se u inventarnim knjigama Etnološkog odeljenja prvi put pojavljuje 1974. godine i odnosi se na platno pravougaonog oblika sa izvezenim idiličnim ornamentom. Dozidnice imaju dvojaku funkciju – da zaštite zid od prljanja i da ga ukrase.
Etnološko odeljenje Muzeja Vojvodine poseduje 158 dozidnica (kuvarica), koje su nabavljene u periodu od 1960. do 2009. godine: 78 dozidnica (kuvarica) je otkupljeno, a 80 je dobijeno putem poklona.
Najstarija dozidnica (kuvarica) u Kolekciji je dozidnica (kuvarica) pod inv. br. 11910, datirana u 1905. godinu. Kao najmlađe dozidnice (kuvarice) pojavljuju se one koje su nabavljene tokom proleća 2009. godine, a nastale su u periodu od 1965. do 1970. godine.
Kolekcija Etnološkog odeljenja Muzeja Vojvodine je jedna od najbogatijih kolekcija dozidnica (kuvarica) u muzejima Srbije.
Promene društvenog uređenja i položaja pojedinaca u društvu su, između ostalog, dovele i do promena u kulturi življenja. Tadašnjoj porodici postalo je važnije ono što je praktično i jeftino, tako da su u prvi plan izbili proizvodi domaće tekstilne radinosti kao što su tableti, trake za police, stolnjaci i dozidnice.
Postojanje dozidnica (kuvarica) potvrđuje težnje tadašnjeg stanovništva za čistijom kuhinjom i ukućanima, blagostanjem u porodici i srećnijim životom.
Dozidnica (kuvarica) se, bez obzira na ornament i natpis, uklapala u tadašnji kuhinjski enterijer, štiteći i ukrašavajući zid. Istovremeno, ona je „vršila“ određenu prosvetiteljsku ulogu u porodici.
Žanr-scene i njihovo prenošenje na papirne šablone kreirali su „majstori“ iz današnje Holandije, Nemačke i Austrije, oslikavajući idiličan život iz svog okruženja. Stoga su brojni motivi iz seoskog života (s travom, cvećem i domaćim životinjama), iz kuhinjskog ambijenta (sa štednjakom i posudama u kojima se kuva hrana i besprekorno čistom domaćicom), kao i motivi sa higijenskim priborom i prigodnim savetodavnim natpisom.
Papirni šabloni ili već odštampani motivi na platnu nabavljani su na vašarima ili u specijalizovanim radionicama za štampanje šablona i platna, kao i putem modnih časopisa i albuma za ručni rad.
U tadašnjim časopisima je detaljno opisivana kompozicija ornamenata i preporučivana vezilačka tehnika, boja konca, vrsta i kvalitet platna. U našem širem okruženju su između dva svetska rata postojale trukerske radionice u Erdeviku, Senti, Bačkoj Palanci, Somboru, Debeljači, Pančevu, Vršcu, Beogradu, Iloku, Zagrebu i Budimpešti.
Zanimljiv je podatak da je u Senti od 1906. do 1977. godine postojalo 19 radionica koje su registrovane kao „tvornice šablona za ručne radove“.
Vlasnici najpoznatijih radionica bili su: braća Armin i Mark Bleier, Albert Gelbstein, János Tót Abonyi, Sámuel Leopold i Josip Simon. U Vršcu je trukerski posao obavljao Milan Petko Pavlović (1856–1933), koji je imao presudan uticaj na vezilje s područja Vojvodine. Pomenute trukerske radionice izdavale su svoje kataloge, u kojima su papirne šeme bile sortirane po ornamentima, a svaka šema je imala kataloški broj i pečat radionice. Na taj način je veoma lako mogla da se poruči bilo koja šema iz kataloga.
Podaci dobijeni na terenskim istraživanjima potvrđuju pretpostavku da je u svakom selu u Vojvodini postojala bar jedna žena koja se bavila trukovanjem, odnosno prenošenjem šeme na platno, a istovremeno je važila za spretnu i pedantnu trukerku.
Trukovanje platna obuhvatalo je sledeće postupke: na belo pamučno platno pravougaonog oblika raširi se i učvrsti papirni šablon sa rupicama; po šablonu se posipa plavi prah, koji prolazi kroz rupice i tako ostavlja otisak; potom se prska špiritusom, da se ne bi izbrisao; istrukovano platno se zatim suši, a na kraju se bira boja konca i vezilačka tehnika kojom će se istrukovani ornament raditi.
Dozidnice su uglavnom izrađivane od belog pamučnog platna industrijske proizvodnje, dok su malobrojne izrađene od platna istkanog u domaćoj radinosti, od kudeljnih niti ili od kombinovanih kudeljnih i pamučnih niti.
Vez na dozidnicama (kuvaricama) iz Kolekcije tekstilnog pokućstva Etnološkog odeljenja rađen je u prutačkoj tehnici i tehnikama pokrstice, punjenja i obameta.
Pomenute vezilačke tehnike ubrajamo u „vez po pismu“, koji se smatra jednostavnijom i manje zahtevnom tehnikom, jer u samoj izradi ornamenta vezilja iglom i koncem prati unapred iscrtanu liniju motiva.
Simbolika vezenih ornamenata koji se pojavljuju na dozidnicama (kuvaricama) istovetna je sa simbolikom ornamenata na ostalim predmetima kućne tekstilije, te smatramo da ruža simboliše devojku, ruža u bokalu – mladu ženu, češalj – čistoću, cveće i cvetne grane – mladost itd.
Dozidnice su devojke radile sebi za spremu, ali i mlade, tek udate žene koje su već bile u prilici da po svom ukusu urede kuhinju u kući u koju su se udale. U početku su to bile dozidnice koje nisu imale zajednički motiv sa ostalim kuhinjskim tekstilijama.
Na velikom broju dozidnica (kuvarica) u našoj kolekciji nalazi se natpis sa porukom o hrani, higijeni, ljubavi, porodici, braku ili veri. Izborom natpisa na najbolji način se slala poruka o toj kući i njenoj domaćici.
Vezilja je već pri izboru natpisa i ornamenta određivala gde će dozidnica (kuvarica) biti okačena – iznad štednjaka, stola, kreveta ili umivaonika. Natpisi su ispisivani ćiriličnim i latiničnim slovima, u stihu i u duhu jezika kojim su vezilje govorile, sa znakovima interpunkcije.
U njima su se često javljale slovne greške, do kojih je dolazilo prilikom prilagođavanja pisma. Dozidnicama (kuvaricama) se, uglavnom, nije dokazivala etnička pripadnost, mada postoje natpisi na mađarskom, rumunskom, slovačkom i nemačkom jeziku, ili pak na srpskom – sa patriotskim sadržajem.
Ivica dozidnice je u početku jednostavno ukrašavana – izvezenim tačkama ili prugama, koncem kojim se radio glavni ornament. Kasnije se pojavljuju ivice ukrašene obamet bodom, u obliku većih i manjih „cakni“, lančanim bodom ili kukičanom čipkom.
Pored osnovne podele dozidnica (kuvarica), na dozidnice s natpisom i dozidnice bez natpisa, moguće ih je podeliti na 10 grupa:
- Porodične - Na dozidnicama (kuvaricama) iz ove grupe izvezene su idilične scene iz kuhinje, bez sugestivnog natpisa koji veliča domaćicu i njeno kuvarsko umeće ili sa njim. LJudske i životinjske figure, kao i biljni ornamenti nalaze se pored zidanog štednjaka s posudama iz kojih izlazi para. Takva dozidnica (kuvarica) visila je iznad štednjaka ili iznad stola u kuhinji.
- Ljubavne - Na dozidnicama (kuvaricama) koje su svrstane u ovu grupu vezen je ornament ili natpis kojim su se jasno i nedvosmisleno izražavale ljubavne želje devojke ili mlade žene. Često je izvezen ljubavni par, usamljena devojka sa cvećem... Ovakva dozidnica (kuvarica) je, takođe, nalazila svoje mesto na zidu iznad šporeta ili stola u kuhinji.
- Higijenske - Kod dozidnica (kuvarica) iz ove grupe najčešće se ponavlja isti ornament – bokal s lavorom, izvezen na sredini dozidnice, s cvetnim ornamentom u obliku medaljona ili poluluka. Natpis je vezen u jednom nizu ili u dva niza, uz gornju ili donju ivicu, sa savetodavnom porukom o ličnoj i kućnoj higijeni. Dozidnica (kuvarica) je visila iznad umivaonika, koji je stajao u predsoblju, a ponekad i u kuhinji.
- Patriotske - U ovu grupu su svrstane dozidnice na kojima je izvezen kraljevski par, prestolonaslednik, nacionalni grb ili patriotski natpis. Potreba za izražavanjem ljubavi i poštovanja prema kraljevskom paru, prestolonasledniku ili otadžbini tako je našla mesto i na vezenoj kuhinjskoj tekstiliji, koja je visila iznad stola ili štednjaka.
- Holandski motivi - Na dozidnicama (kuvaricama) iz ove grupe izvezene su ljudske figure u holandskim nošnjama ili delovima nošnji – sa karakterističnom kapom ili u klompama. Do danas je zabeleženo 12 vrsta „holandskih motiva“.
- Dečije - Razlog za nastajanje tzv. dečijih ornamenata treba tražiti u želji roditelja da deca budu mirna za vreme ručka, da bolje jedu, ali i da imaju dozidnicu sa porukom koja je samo njima upućena. Na takvoj dozidnici izvezena je jedna ili više dečijih figura ili životinja. Koristile su se za zaštitu zida kod stola koji je stajao u kuhinji.
- Krevetske - U ovu grupu su svrstane one dozidnice koje su po dimenzijama pratile dimenziju kreveta i prvenstveno imale funkciju da zaštite zid.
- Šaljive - U ovu grupu su svrstane dozidnice koje, sa svojim više ili manje šaljivim natpisima, imaju ulogu da razvesele i ukućane i goste.
- Religiozne - Na ovim dozidnicama (kuvaricama) je izvezena scena s religijskim sadržajem ili natpisom i ornamentima kojima je predstavljena neka slika iz života Isusa i jasno izražena vera u njega, njegovo delo i moć.
- Ostale - U ovoj grupi se nalaze dozidnice sa ornamentima koji ne ističu kuvarsku sposobnost domaćice i ne šalju ukućanima i gostima jasnu poruku o higijeni, ili se pak na njima javlja loše odabran natpis, odnosno cela kompozicija slike.
Bez obzira na današnje pojedinačne pokušaje vraćanja dozidnica (kuvarica) u savremene kuhinje, one će i dalje obogaćivati muzejske zbirke i tako čuvati uspomene čitavih generacija.
Današnja žena–domaćica takođe teži ka urednoj kuhinji i, ako pak ima želju da dozidnicu postavi u takvu kuhinju, najčešće neće koristiti staru dozidnicu, jer je svesna postojećih oštećenja: starih mrlja, rupa i oparanog veza.
Mamina ili bakina dozidnica (kuvarica) može da ima i neprikladan natpis, pa je to još jedan razlog za nabavljanje nove.
S druge strane, domaćice često žele same da izvezu dozidnicu, baš kao što su to radile njihove bake ili mame. One tada naručuju novi šablon, sa motivom starog štednjaka i posuđa ili pak sa potpuno savremenim ornamentom i prilagođenim tekstom, održavajući tako dozidnice „u životu“.
Danas, na početku 21. veka, na dozidnice gledamo sa simpatijama i vrlo rado se prisećamo starih, nama poznatih motiva, koji će nas vratiti u detinjstvo ili mladost i podsetiti na atmosferu mamine ili bakine kujne.
