by Mira Vujić
Za ovaj kolač je potrebno da pripremite:
500 grama očiscene, na krupno izrendane bundeve
1 šolju ulja
1,5 šolju šećera
2,5 šolje brašna
3 jajeta
1 kesicu praška za pecivo
1 kašicicu cimeta i
malo soli
Šolja je na fotografiji prazna, ali je tu da se vidi kolika je "mera".
Posudu za pečenje namazite margarinom ili mašću, pospite brašnom.
Lepo sjedinite bundevu, ulje, šećer i umućena jaja.
Posebno izmešajte brašno, prašak za pecivo, cimet, malo soli.
Spojte obe mase i sipajte u posudu za pečenje.
Pecite u rerni na 200 stepeni oko 40 minuta.
Čačkalicom probodite kolač, pa ako se ne uhvati ništa na njoj, kolač je gotov, a ako se zalepi nepečena smesa, kolac dopecite !!!
Ostavite da se prohladi, izvadite iz posude, secite komade i poslužite.
PRIJATNO UZ MIRINE RECEPTE
Iskreno se zahvaljujem na ovom sjajnom receptu. Moja ćerka koja do sad NIKAD nije htela da jede bundevu, ovu poslasticu traži TREĆI put. HVALA. Odlično je!
OdgovoriIzbrišiObradovao me je Vas komentar. Komentaru jednog tate, divno... podsetilo me na pricu Mike Antica.. evo jednog komadica te price
Izbriši"Ima na svetu ljudi: dobri, a ne znaš zašto. Svi kukaju, a jedan među njima ćuti, ili se smeška bezazleno, ali ostale teši. Ima i on svoj roman, sa trzavicama, kuburama, malim ličnim dohotkom, ponekim većim snom, ali ga nećete čuti da se ispoveda. Čuva za sebe svoj tihi svet briga i radosti, pa i ako ga čujete jednom u godini da plane, ili ga vidite o prvom maju da je popio čašu više, nekako vam smešan, neuk, pravi amater među profesionalcima i biznismenima života.
Ima takvih ljudi.
...."
"Sreo sam pre neki dan takvog jednog čoveka, starog prijatelja. Dugo se nismo videli. Ima čitavih pet godina. Šeta sa ćerkicom po suncu, a neobična mi slika: on prosed i proćelav, a dete malecno kao miš, upliće mu se oko nogu, jedva hoda, batrga se, sapliće… Sedimo uz kafu na hladnom aprilskom suncu u bašti kafanice i razgovaramo o životu. Dete uz njega, mazi se, a on onako ogroman, pa nezgrapan, četvrtast, sa rukama kao lopate, miluje ono malo stvorenje, privija ga uz sebe, podetinjio zajedno s njim, tepa… I ja sam roditelj, i video sam i druge roditelje, ali čini mi se da sam tog prepodneva upoznao najveću ljubav na svetu: nešto ljudsko, malo, sa kikama i prćastim nosem, nešto što ne zna kako mu je ime, nešto bespomoćno belo, a već kao ume i da se duri, i da se krije iza stolica, i da se raduje, a uz njega nešto dobro i veliko, ljudina jedna sa srcem velikim kao bundeva, jedan pravi tata, koji je svima pomogao u životu, koji ima snage za tri kubikaša, a sad ume pažljivo da obriše dugmence nečijeg balavog nosa, da tepa, da recituje stihove o nekim kucama i macama, da imitira ptice i tu-tu i da menja pelene svojoj upiškenoj princezi.
Čitav dan mi nekako ispao lepši."
Hvala Vam.